ОШ Степа Степановић
Школа у Горњој Сипуљи саграђена је уз помоћ мештана и почела је са радом шкосле 1944/45. године. То је четворогодишња школа коју похађају ученици од првог до четвртог разреда (неподељена школа – један учитељ). У школској 2015/2016. години у Горњој Сипуљи уписано је четири ученика.
Доња Бадања је село у Јадру, у подножју планине Цер и ниске планине Иверак. Легенда каже да је село добило име по Бадњу, како се звала дрвена цев од шупљег стабла која је служила да усмери воду ка воденичном точку. Сведоци прошлих времена су Црква свете Тројице, Дом културе, као и стара и нова зграда Основне школе “Степа Степановић”. Посебно је занимљив историјат доњобадањске школе.
Септембра 1881. године школа у Доњој Бадањи почиње са радом уз обавезу да уз кућу коју је већ спремила за школу дозида учионицу и собу за ноћивање ученика. Већ од 1897. године школа захтева да се образују два одељења што тадашње Министарство просвете није одобрило јер није било довољно учитеља. Школске 1912/1913. године отворено је још једно одељење у овој основној школи. Након Првог светског рата, 19. априла 1919. године, школа поново ради, а учитељ је Стојан Росић. Школска зграда је обновљена 1921/1922. године. Зна се да је школа била једна од ретких која је имала Фонд за помоћ сиромашним ученицима. Многе школе запаљене су током Другог светског рата, једна од њих била је и школа у Доњој Бадањи. 1960. године школа постаје осмогодишња, а 1992. се припаја школи у Текеришу као њено издвојено одељење.
Радови ученика виших разреда у ИО Доња Бадања
Одлуком Министарства просвете и црквених послова, отворена је 1. децембра 1891. године Основна школа у Горњој Бадањи, а са радом је почела два месеца касније, првих дана фебруара.
Школа у Горњој Бадањи изнедрила је доста истакнутих појединаца, који ће одиграти значајну улогу на културно-историјској сцени тадашње државе. Један од првих образованих људи из Горње Бадање био је протојереј Панта Туфегџић, који је завршио богословију у Београду. Краљев ађутант у кога је краљ Милан имао огромно поверење, такође, је био из Горње Бадање. Реч је о Милошу Ђермановићу, који је у Београду одабрао војнички позив као своје занимање. Његов син Божидар Ђермановић Ђера, високи официр српске и југословенске краљевске војске, једна је од најзапаженијих личности које потичу из овога села.
Данас се рад у Основној школи „Степа Степановић“, ИО Горња Бадања обавља као и када је школа основана. Са истим полетом и ентузијазмом ученици и наставно особље обављају школске активности, не дајући да школство и просвета у овим крајевима замре. Обновљене зграде, мноштво наставних средстава помаже у извођењу наставе, тако да се ова школа ни по чему не разликује од градских школа.
Поред редовног извођења наставе, ученици и наставници организују и ваннаставне активности током целе школске године.
У ОШ „Степа Степановић“, ИО Горња Бадања врло успешно финкционишу и литерарна и драмска секција. Ученици наше школе су врло запажени на различитим манифестацијама.
Свети Сава, школска слава, и ове године је свечано прослављена уз многобројне госте.
Слободне активности у ИО Горња Бадања
101. годишњица у част прославе Церске битке
Школски живот у ИО Горња Бадања
О ВОЈВОДИ СТЕПИ СТЕПАНОВИЋУ
Предање каже да су се преци Степе Степановића доселили из Херцеговине или Лике . Населили су се у Кумодражу, селу крај Београда, где се 28. фебруара 1856. као трећи син Ивана и Радојке, родио мали Степан. Када је напунио седам година, родитељи су одлучили да он буде тај који ће изучавати школе. Два старија брата остала су на селу. Био је доста добар ђак, вредан, упоран али и врло несташан. Кажу да је највише волео историју , а да се се око математике много мучио. У шестом разреду гимназије, Степан је одлучио да школовање настави у Ариљеријској, данашњој Војној школи.
1874. је обукао униформу питомца Артиљеријске школе и није је скинуо до јесени 1919. године, када се повукао из активне војне службе. Био је водник, командир чете, командант батаљона, пука, бригаде, дивизије, армије. Два пута је био и министар војске. Остао је упамћен и као изузетан предавач и строг, али правичан професор на Војној академији у Београду. Генерал Воја Живановић овако је описао војводу Степу:
-У рату, на бојиштима, био је храбар, улазио је у зоне ватре без бојазни, никад нико није могао да примети да је у тим моментима уплашен, нервозан. Био је засипан непријатељском пешадијском ватром, али се није повлачио с тог места све док није сазнао оно што га је као официра занимало: како се држи непријатељ и како се понашају старешине и војници којима он командује...-
У Првом балканском рату (1912-1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом. Заузимање Једрена као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха ове армије и њеног команданта.
Када је почео Први светски рат, као командант Друге армије са својом војском извео је марш-маневар преко Коцељева и Текериша. У страховитом ноћном судару поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије.За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914.године, унапређен је у чин војводе.
Остало је записано са су га у Валони, приликом повлачења наше војске на Крф, први пут видели сломљеног:
- За све време војвода је марамицом брисао сузе које су, као потоци, лиле. Сви смо ми, онако гладни и изнурени, били као скамењени. Он, чије срце ни у највећој опасности није задрхтало, плакао је...
Други велики успех војводе Степе везан је за пробој Солунског фронта. Његове трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док 29.септембра 1918. године нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут коначном ослобођењу Србије. Ова вешто изведена операција као и прва савезничка победа извојевана на Церу 1914., уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рта и српске ратне историје.
Упркос томе, славни војвода је и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао скроман, није се отимао о титуле, параде, одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно служио својој домовини. Када је отишао у пензију 1919. године, војвода је повучено живео у кући свог таста у Чачку, занимајући се кућним пословима, унуцима, цвећем у башти.
Остало је упамћено да је до краја живота спавао на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Сељачко дете које је самом себи крчило пут кроз живот уздижући се до висина великог војсковође, овај ретко честит и поштен човек читав свој живот изразио је у свега неколико речи:
-Из народа сам поникао, он ме начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег даха.
